Možda ni jedan tekst, ni jedna knjiga nije pobudila tako duboku pažnju javnosti, kao knjiga Viktora Frankla (1905-1997) sa (na prvi pogled neodmerenim) naslovom “Zasto se niste ubili?”.

Čitalac, zbunjen naslovom, očekuje od ove knjige sve drugo do ono što dobija: objektivno, smireno, racionalno razmatranje najtežih momeneta piščevog života provedenih u koncentracionim logorima za vreme II svetskog rata. Upravo ova “granična situacija” u autorovom životu, biće povod da se na temelju dramatičnog i neposrednog iskustva logoraša br. 119104 započne sa formiranjem jednog novog psihoterapijskog pravca – logoterapije.

Sa Ničeovom sentencom “Ko zna zašto da živi, može podneti skoro sve u životu” kao lajt motivom knjige, Frankl jednostavnim, emotivno svedenim jezikom pokazuje da su ljudi u logorima živeli i preživljavali upravo zato što su znali odgovor na to ključno pitanje: Zašto? Od prvobitne apatije i neprihvatanja realnosti, neki ljudi su gradili sopstveni svet u kome je prihvatanje surove dnevne rutine značilo borbu sa sostvenim moćima, a intenzivan unutrašnji život i beg u prošlost omogućavao trajanje u neljudskim okolnostima. Duhovnost je među tim logorašima poprimala i rafinovane oblike humora, pa i estetskog doživljaja prirode.

U zaključnom delu teksta Viktor Frankl izdvaja sledeće postulate ljudskog ponašanja:

Bez obzira na okolnosti, čoveku se ne može oduzeti bazična sloboda da izabere svoje ponašanje, odnosno, da ono što je od čoveka stvorio logor “ipak rezultat unutrašnje odluke logoraša”.

U okolnostima hedonističke i stvaralačke uskraćenosti, čovek bira sebe kao duhovno, odnosno, moralno biće, nalazeći smisao u trpljenju i patnji.

Sledeći ova iskustva i saznanja, Frankl utemeljuje svoju “terapiju smislom”.

Osnovi logoterapije

Zašto logoterapija? Otkuda ovaj naziv? Logoterapija je izvedena od grčke reči logos – reč, duh, Bog, smisao i logos-nauka). Grčka reč “logos” je višeznačna i prevodimo je, u zavisnosti od konteksta kao: reč, nauka, zakon… a u ovom slučaju kao smisao. Cilj logoterapije nije da otkloni unutrašnju napetost. Napetost nije pokazatelj duševne bolesti već je neophodna za duševno zdravlje ukoliko postoji težnja ka nekom vrednom cilju.

Po Franklu, “volja za smislom je primarni pokretač… a ne puka sekundarana racionalizacija njegovih nagonskih potreba”. Kada se naruši ova autentično ljudska potreba za osmišljavanjem sopstvene egzistencije, čovek je “egzistencijalno frustriran”. Ove frustracije mogu voditi u specifične neuroze koje on naziva”noogenim neurozama” (jer ne potiču iz psihološke, već i duhovne dimenzije naše egzistencije).

Traženje smisla odvija se kao intenzivan i dinamičan proces (Frankl uvodi pojam “noodinamike”), no, ne retko, čovek upada u procep besmislenog življenja, odnosno u “egzistencijalni vakuum”. Prepoznajemo ga kao periode dosade, neosmišljene dokolice, potištenosti koja izbija na površinu tokom vikenda kada- oslobođeni dnevnih obaveza ne znamo šta ćemo sa sobom. Upravo na prostoru ovog beznađa stupa na scenu logoterapija: kroz otkrivanje smisla života, kroz otkrivanje suštine egzistencije.

A smisao života nam se jasno pokazuje kroz stvaralaštvo, doživljavanje neke vrednosti i kroz trpljenje.

Inkorporirajući trpljenje kao integralni deo života, Frankl pokazuje da se smisao može naći u svakom trenutku našeg života, i kada smo u punom zdravlju, i kada smo bolesni, odnosno da je”smisao života bezuslovan jer uključuje čak i smisao trpljenja”.

Sa verom u čoveka i njegovu moć da vlada sobom, on poručuje: od čoveka i njegovih odluka, a ne od uslova, zavisi kakav je ko i šta će od svojih potencijala ostvariti.

“Čovek ne može doći do samoostvarenja, ako je usredsređen samo na sebe. Samoostvarenje je tek posledica ljubavi prema bližnjemu.” (Viktor Frankl).

„Uzmemo li čoveka kakav jeste činimo ga lošijim, uzmemo li ga kakav treba biti – činimo ga sposobnim da to i postane!“

izvor : http://www.prosperiraj.rs