Odbrana Kosova i Metohije – Šta da se radi?

Većina objektivnih i politički neopterećenih analiza nedavno potpisanog Vašingtonskog sporazuma (više se tumači kao pismo o namerama) dovodi opravdano u pitanje njegov „istorijski značaj“ i ukazuje da je ovo bio iznuđeni ustupak tekućoj Trampovoj izbornoj kampanji. Predstavnici naprednjačke vlasti i mediji koji su pod njihovom apsolutnom kontrolom sigurno neće odustati od svog tumačenja ovog sporazuma predstavljajući ga kao još jedan izuzetan državnički podvig Aleksandra Vučića koji je iznova pokazao svoju „brutalnu odlučnost“ u odbrani srpskih nacionalnih interesa. Kada otklonimo sve farsične epizode ovog vašingtonskog dogovaranja, pre svega, možemo videti da je delegacija Srbije samo poslužila za dnevno političke interese sadašnje američke administracije i da nije bilo nikakvog bilateralnog sporazuma između SAD i Srbije, kako je to euforično tvrdio Aleksandar Vučić.

Naprotiv, Srbija i Kosovo su tretirani u Vašingtonu kao ravnopravni subjekti, što se moglo videti i u obraćanju predsednika SAD Donalda Trampa, koji je govorio o predstavnicima dve države. Ali, kada je Aleksandar Vučić u pitanju samo je ponovljen njegov dobro poznati i oprobani manir da ne govori istinu i da izvrće činjenice, nastojeći da sebe ponovo predstavi kao hrabrog i odlučnog državnika, koji se ne povija pred pritiscima predstavnika velikih sila. Međutim, u ovalnoj sobi u Beloj kući, u prisustvu Donalda Trampa, videli smo poniznog i servilnog balkanskog političara, koji nije mogao da odoli dobro poznatom nasilničkom američkom vođenju spoljne politike. Retko možemo njega videti tako skrušenog i spremnog da prihvati i odredbe sporazuma kojima u njemu nema mesta, a posebno što one izuzetno otežavaju i komplikuju spoljno političku poziciju Srbije.

Naravno da su predsednik Republike i njegova medijska mašinerija proglasili veliku i epohalnu, istorijsku pobedu u Vašingtonu. To je samo jedna u nizu pobeda koja je do sada na dugogodišnjim pregovorima sa Prištinom postigla srpska delegacija. Ali, ovog puta, nije bilo baš pet nula, kako se to nekada, pre sedam godina, tvrdilo, nakon potpisivanja Briselskog sporazuma, koji smo samo mi primenili.

Ono što je izuzetno važno reći nakon vašingtonske epizode, a to je konstatacija koju su iznele iskusne diplomate i ozbiljni spoljno-politički analitičari da sporazum u Vašingtonu neminovno otvara pitanje priznanja Kosova kao nezavisne države od strane Srbije, bez obzira što je Aleksandar Vučić herojski i „brutalno“ odbio tačku 10 (u kojoj je otvoreno traženo priznanje Kosova). Ne smemo imati više nikakvih iluzija (ako smo ih ikada imali) da će vrlo brzo ovo pitanje priznanja biti vraćeno za pregovarački sto, jer to je glavni interes SAD i Evropske unije, kao glavnih pokrovitelja nezavisnosti kosovske države. O tome svedoše i nedavne izjave evropskih zvaničnika, posle poslednje runde razgovora u Briselu da je „ vreme da proces dijaloga bude uspešno priveden kraju“.

Zato se, za nas, otvara osnovno pitanje koje se često postavlja u ovakvim političkim i istorijskim okolnostima kada se donose dalekosežne odluke o sudbini naše zemlje. Šta da se radi u trenutku kada naprednjački režim i njegov vođa krenu u završnicu njihovog konačnog rešavanja kosovskog pitanja tako što će prihvatiti neku vrstu priznanja nezavisnosti Kosova, koji će oni proglasiti za izuzetni uspeh svoje spoljne politike. To je ona, često navođena formula, u sklopu vođenja tzv. realne politike, koja se sastoji u politikanskoj floskuli da ćemo ipak i mi u tom kompromisnom rešenju dobiti nešto. To je suština tzv. kompromisa o kome govore naprednjački propagandisti i najamnički analitičari, a da pri tome niko zaista ne zna šta je koncepcija i plan rešavanja kosovskog pitanja za koji se zalaže Aleksandar Vučić, ali i dalje ostaje otvoreno pitanje – Šta da se radi?

Kosovski problem i njegovo rešavanje nije samo klasično političko pitanje, ono je pre svega, istorijski identitetski izuzetno važno i u najvećoj mogućoj meri određuje našu ukupnu sudbinu. Zato je od presudne važnosti da li će biti dovoljno mudrosti, doslednosti i spremnosti da se stvori najširi pokret otpora za odbranu Kosova i Metohije. Pokreta koji će objediniti sve društvene i političke snage koje su spremne da se suprotstave nadolazećem puzajućem priznavanju i predaji Kosova. Zato, sve političke i ideološke razlike moraju ustuknuti pred neophodnošću pružanja otpora priznavanju nezavisnosti Kosova koji je rezultat i posledica naprednjačkog konfuznog i nedoslednog vođenja pregovaračkog procesa u kome nema mesta za navođenje Rezolucije 1244.

Naravno, ništa manje nisu aktivne i glasne one tzv. građanske i proevropske snage, koje su bez ostatka spremne za svako rešenje koje će dovesti do razrešenja kosovskog pitanja koje je za njih kamen o vratu Srbije, ali i osnovni preduslov za otvaranje njene evropske perspektive i okretanju ka Zapadu, kao da Srbija nije u Evropi. Očigledno da je za njih najvažnije da se Kosovo prizna kao nezavisna država, jer to nalaže neminovnost političke realnosti i na taj način će se eliminisati srpski nacionalizam kao glavni remetilački faktor na Balkanu.

Kao ilustracija ovakvog stava najbolje mogu poslužiti izvodi iz jedne od kolumni koju u Danasu piše Nikola Samardžić „ O statusu Kosova nisu odlučivali Beograd i Priština, odluku je doneo NATO 1999. Kosovski mit tada su sahranili i oni koji su od političke odgovornosti bežali sa ženama i decom u podrume, pošto su prethodno cupkali po binama i mostovima, ali je osećanje poniženja, užasa i besmisla bilo opšte. Ako se scenario ponavlja dok se uporno bulazni o kosovskom zavetu, matrica samodestrukcije, prožeta očiglednim namerama, preslikala se na odluku ministra vojnog da s ruskim jedinicama interveniše u Belorusiji“. Očigledno je da je pozivanje na kosovski zavet, koji je nerazlučivi deo srpske tradicije i identiteta za ovog profesora istorije na Beogradskom univerzitetu je samo uporno bulažnjenje. To je izvesno žalosni i otužni izraz njegove ideološke i politikantske isključivosti.

U tekstu napisanom 1998. godine „Kosovsko opredeljenje Srba“, jedan od najvećih srpskih istoričara akademik Radovan Samardžić, pisao je zašto je kosovsko opredeljenje pokrenulo Srbe na otpor u vreme najtežih iskušenja turske vladavine. Radovan Samardžić je tada dalekovido zapisao „Zašto je kosovska uvreda, u nizu drugih, pokrenula Srbe na otpor. Da li je u pitanju slučaj, nimalo redak kao povod naglim izlivima do tada sputavane društvene energije, ili je reč o pojavi koja ima dublje značenje i koja je trajno ukorenjena u biću jednog naroda? Zaista, kosovsko opredeljenje najdublje je usečena crta koja obeležava zajednički karakter Srba. Ako se tom narodu, kao što se više puta htelo, iz njegove istorijske svesti silom izbaci predanje o Kosovu, to više neće biti isti narod. On će ostati duhovni bogalj. Čini se, međutim, da je korenje srpske samosvesti toliko, rasplićući se, uraslo u kosovsko tle da će, i posle najdubljeg preoravanja, po neka žilica ipak nadživeti i to potonje zlo i izbaciti nove izdanke. Pepeo nekoliko vekova prekrio je ona skrbna vremena kad je kosovsko predanje pustilo klicu života i kad su Srbi to predanje uzeli kao sadržinu svoga istorijskog opredeljenja“.

Priznavanje Kosova, kao nezavisne države, svakako je najveća uvreda za srpski narod. Zato je pitanje otpora ovakvoj naprednjačkoj politici od suštinskog i sudbinskog značaja. Ako želimo da izbegnemo sudbinu da postanemo duhovni bogalji i izgubimo neophodnu nacionalnu samosvest, dopuštajući da ovaj režim konačno reši kosovski problem tako što će postići kompromis potpisivanjem pravno obavezujućeg sporazuma u kome će sigurno biti i odredba o priznavanju nezavisnosti pseudo državne tvorevine Kosova. Zato neminovno dolazi vreme kada će biti neophodno objedinjavanje svih naših snaga, koje će se odlučno suprotstaviti ovakvom neodgovornom i za naše državno i društveno ustrojstvo razarajućem rešavanju položaja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Sva dostupna istraživanja opredeljenja građana Srbije o njenom eventualnom ulasku u Evropsku uniju jasno pokazuju da procenat opredeljivanja za EU drastično opada, kada se prijem u ovu organizaciju uslovljava priznanjem nezavisnosti pseudo države Kosovo.

Ako smo nešto dobro spoznali kada je naprednjačka vlast u pitanju to je njihova bezobzirna verolomnost i spremnost da svaku laž pretvaraju i prikazuju kao jedino moguću istinu. Zato njihovo stalno zaklinjanje da neće ni po koju cenu priznati Kosovo kao nezavisnu državu vredi i kao sva njihova do sadašnja prazna i bezvredna izborna obećanja. To se svakako odnosi i na potpuno neprihvatljiv način na koji Aleksandar Vučić tretira Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti, koju on u velikoj meri dezavuiše i nipodaštava, bez obzira što zvanična politika Rusije neprestano insistira da se rešavanje kosovskog pitanja mora kretati isključivo u okviru poštovanja ove Rezolucije. Aleksandar Vučić je nedavno izjavio da je Kumanovski sporazum predstavljao ne našu delimičnu, već potpunu kapitulaciju, a zna se kako se postupa sa zemljama koje su kapitulirale.

Sigurno da je uloga Srpske pravoslavne crkve od presudnog značaja u očuvanju Kosova i Metohije kao neodvojivog dela srpske državne teritorije. Ona je na svom Saboru jasno iznela stav da ne prihvata nijedno rešenje, koje pretpostavlja izdvajanje Kosova i Metohije iz sastava Srbije. Ovakvo opredeljenje Srpske pravoslavne crkve mora biti snažno uporište i oslonac za sve one društvene i političke organizacije i pojedince koji su spremni da učestvuju u odbrani Kosova i Metohije od pokušaja da se ono žrtvuje u političkoj trgovini naprednjačkog režima i međunarodne zajednice, koju sad predvode SAD. Srpski pisac iz Boke Kotorske, Nikola Malović, nedavno je zapisao ove reči „Srpska je Crna Gora možda prva u istoriji patentirala litije kao duhovni i nenasilni vid borbe protiv zla, osveštavajući ne samo prostor nego i umove. Prišapnuti Srbiji da bi moglo isto, može samo Patrijarh Irinej“.

Odbrana naših najznamenitijih svetinja na našem Kosovu i Metohiji nije više stvar samo Srpske pravoslavne crkve, već istinska dužnost svakog onog ko u sebi nosi snagu i drevnost kosovskog zaveta, ali i temeljnog kosovskog opredeljenja Srpskog naroda. „Ne budemo li dostojni Kosova nećemo biti dostojni ni svog zemaljskog postojanja“, upozoravao je Patrijarh Pavle koji je na Kosovu i Metohiji proveo nekoliko decenija deleći nesebično tešku i tragičnu sudbinu srpskog naroda u ovom delu naše zemlje. Sada je na velikom iskušenju pre svega naša spremnost da budemo dostojni ovih reči.

Postoji dva smera mogućeg delovanja u ovom vremenu kada će se odlučivati sudbina Kosova i Metohija. Prvi je sadržan u ozbiljnom i argumentovanom razotkrivanju i razobličavanju defetističke naprednjačke politike puzajućeg priznavanja kosovske pseudo države. Drugi pretpostavlja neophodnost organizovanja snažnog nadpolitičkog i nadstranačkog društvenog pokreta, koji će imati osnovni cilj da odbrani Kosovo i Metohiju od svih nastojanja i pokušaja da se ono izdvoji iz državnog okvira Srbije i na taj način konačno preda srpski narod i srpske svetinje tzv. nezavisnoj kosovskoj državi. Ostaje otvoreno pitanje, ako nećemo braniti srpski narod i najdragocenije svetinje na Kosovu i Metohiji šta ćemo onda braniti?

Piše: Marinko M. Vučinić

Izvor: NSPM

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Translate to: